Poredak ljubavi za koji se još koriste i nazivi Porodične konstelacije, ili Porodični raspored je metoda isceljenja i promocije zdravlja, koja ponovo uspostavlja tok životne energije, tj. energije ljubavi, u partnerskom odnosu, porodici ili poslovnom okruženju.
Porodični raspored je jedna je od 18 metoda tradicionalne medicine koje je Ministarstvo zdravlja Srbije ozvaničilo uvrstivši ih pre nekoliko godina u Pravilnik o tradicionalnoj medicini.
Rodonačelnik ove metode je nemački terapeut Bert Helinger koji je decenijama razvijao i usavršavao ovu metodu.
Porodični raspored pruža uvid u uzroke onih životnih poremećaja čija razrešenja izmiču svakodnevnoj logici, a koji imaju odlučujući uticaj na naš život.
Većina životnih izazova ili problema ne može se pravilno razumeti i rešiti ukoliko posmatramo sebe kao izolovanu jedinku. Svako od nas je deo porodičnog i drugih sistema (npr. na poslu), koji nas uslovljavaju svojim nepisanim pravilima i vezuju nevidljivim nitima lojalnosti.Mi nismo samonikli, već u nama i genetski gledano žive mnoge osobine naših predaka. Tako za jednostavno razrešenje mnogih životnih problema treba poći od naših odnosa sa okolinom. Okruženje je naše ogledalo, i obrnuto.
Poredak ljubavi je i metoda samospoznaje, jer nam produbljuje svest o sopstvu kroz sagledavenje skrivenih dinamika u odnosima sa onima koji nas okružuju, kao i sa onima od kojih smo potekli. Reč je o jedinstvenoj metodi koja pruža snažan uvid u individualno i porodično nesvesno, gde leže skriveni uzroci naših životnih izbora i teškoća sa kojima se suočavamo.
Za razliku od kolektivnog nesvesnog, porodično nesvesno je za mnoge ljude nepoznat pojam. U metodi poretka ljubavi najčešće se bavimo fenomenima koji su posledica onoga što se odvija u porodičnom nesvesnom.
Porodica je složen sistem i kao takav ima svoja nepisana pravila. Jedno od njih je da prednost imaju stariji u sistemu, odnosno, preci u odnosu na potomke. Tako, svaki disbalans u porodici nastao zbog npr. ubistva ili nepriznavanja prava nekom članu porodice na pripadanje, dovodi do toga da neko od potomaka može nesvesno živeti život i ponavljati životne situacije pretka koji je izazvao disbalans. Ako su preci izazvali nekakav disbalans sistema, sistem to „pamti“ i teži da se vrati u stanje minimalne energije. Neko od potomaka, kroz nesvesnu lojalnost porodici mora „uzbuniti” sistem koji je u neravnoteži i ukazati na problem koji se prenosi sa generacije na generaciju i opterećuje sistem. Pri tome, potomak koji je deo takve priče ne mora da ima nikakvu svesnu informaciju o zbivanjima koja su uticala na porodicu i uzrokovala neravnotežu u porodičnom nesvesnom.
Drugim rečima, traumatični događaji, po pravilu, nalaze način da se ispolje kroz ponašanje i sudbinu nekog od potomaka koji nesvesno preuzima na sebe zadatak da svojim ponašanjem ukaže na neravnotežu u okviru porodičnog sistema. Takva lojalnost porodici ima za posledicu da njen pripadnik iz ljubavi preuzima na sebe teret koji nije njegov.
Na primer, ukoliko je žena izgubila majku dok je bila dete, to je ozbiljna trauma koju ona, neposredno nakon samog traumatičnog događaja, potisne u lično nesvesno da bi preživela. To je prirodni mehanizam koji joj omogućava da nastavi život posle velikog gubitka, ali vodi i do rascepa njene ličnosti, a ostavlja traga i u čitavom sistemu. Potisnute sadržaje ona smešta negde u „podrum“ svesti odakle je ne uznemiravaju sve dok se kasnije u životu ne pojave slične okolnosti, npr. neki gubitak.
Kada jednoga dana ona sama postane majka, trauma se vraća u svoj svojoj snazi. Porođaj budi u njoj ponovo potrebu za majčinom ljubavlju.
Nakon porođaja, njena novorođena ćerka oseća bol majke i njenu potrebu za uskraćenom majčinskom ljubavlju, i može lako, i već u najranijem uzrastu, preuzeti ulogu majke svojoj majci kako bi joj „nadoknadila“ ono što joj nedostaje (zbog ovakvog mehanizma često primećujemo decu koja se ponašaju kao da su znatno starija nego što jesu i igraju ulogu roditelja). Ćerka, sem toga, ušavši u ulogu bake teži da postane i pametnija i sposobnija od majke, a sve iz potrebe da nadoknadi majčin gubitak.
Međutim, ma koliko se trudila, ćerka nije sposobna da uistinu bude ono što nije i zbog ulaska u ulogu majčine majke tj. bake – nije sposobna u potpunosti da oseti ljubav svoje majke prema njoj samoj, (nezavisno od toga da li joj majka realno tu ljubav pruža). Dakle, ona oseća uskraćenost na sličan način na koji je to osećala njena majka.
Ukoliko se ova situacija ne osvesti, trauma može na ovaj način da se prenosi iz generacije u generaciju. Naveli smo jedan primer tzv. transgeneracijskog prenošenja traume (prenošenje traume kroz više generacija). Na ovom mestu je važno naglasiti da se intenzitet porodičnog, tj. sistemskog disbalansa tokom vremena ne smanjuje već iz generacije u generaciju postaje sve veći, jer sistem sve intenzivnije teži da istina koja je prešla u nesvesno porodice konačno izađe na videlo.
Ovakva dinamika vodi ka tzv. prinudnom sistemskom ponavljanju – kada mlađi članovi porodice, iz jake lojalnosti, preuzimaju uloge predaka u nastojanju da dovedu porodični sistem u ravnotežu.
Ćerka koju smo uzeli za primer, ne pomaže suštinski svojoj majci da traumu isceli, već iz ljubavi prema njoj pati i nosi teret koji nije njen. Na sličan način, većina nas preuzima teret traumatičnih događaja iz istorije naših porodica a iz lojalnosti koje svako od nas oseća prema svom porodičnom sistemu.