Dok smo bili deca bili smo potpuno zavisni od roditelja i članova porodice i bili smo spremni da se nesvesno žrtvujemo za dobrobit sistema. Žrtvovanje potomka koje se ogleda u preuzimanju tuđe uloge opterećuje potomka i onemogaćava ga da živi svoj život.

Kada, pak, osvestimo neki deo porodičnog nesvesnog, kada sa ljubavlju u srcu sagledamo i prihvatimo ono što jeste, ono što je bilo, i kako je bilo, počinje proces isceljivanja nas samih ali i članova naše porodice tj. naših odnosa sa njima.

Ako se sa nekom traumom nismo mogli nositi kada smo imali, na primer, pet godina (kada je potiskivanje u podsvest bilo potrebno kako bismo se na nivou psihe odbranili i preživeli), drugačija situacija je kada imamo 30 godina! Ipak mnoge traume se ni tada ne isceljuju već se nepotrebno i dalje nose u duši, zbog neprijatnosti i straha koji se pojavljuju kada se traumatični sadržaj dotakne.

Traume dovode do rascepa ličnosti, a isceljenje se događa kada biće koje je podeljeno ponovo postane jedno kroz prihvatanje onoga što jeste. Za to je potrebno vratiti se “na mesto i u vreme kada se trauma dogodila”, te sagledati traumatični događaj iz nove perspektive. U ovom procesu, metoda porodičnog rasporeda nam može biti od odlučujuće pomoći.

Slične dinamike i zakonitosti važe i za oblast poslovnih problema, s tim što su radovi vezani za posao često manje emocionalni, jer smo u poslovnom životu generalno vezani ugovorom, a ne dubokim porodičnim nitima.